Dani prolaze, ocjene se ispravljaju, uspomene se sakupljaju. U zadnje vrijeme tako izgledaju naši životi. Neki jedva čekaju da napuste ove hodnike, neke baš briga, neki već imaju cijeli život isplaniran, a neki ne znaju kamo će.

      Ja pripadam skupini onih koji znaju što žele, ali njihove ocjene se čvrsto protive. Trudim se, ali ne ide. Ako ne „upadnem“ u željenu školu, ne znam kamo ću. A osim toga, ja čak ni ne želim ići u novu školu, ne želim upoznati nove ljude. Volim svoje prijatelje i ne mogu ni zamisliti da odjednom samo nestanu iz mog života. Svi govore da ćemo se i dalje družiti, ali ja znam da to neće biti tako. Naravno da ih nikada neću zaboraviti, a s nekima ću zauvijek ostati povezana. Sada, pred kraj osmog razreda, postaje mi jasno da je srednja škola nešto što ne mogu izbjeći. Svakim danom nemilosrdno mi se približava i jednom će me dostići. Nadam se da nije strašna kao što izgleda.